Пост – услов за причешћивање?
Послато: 24 Апр 2020, 11:36
Често се чује како је пост услов за причешћивање; такав услов да се без њега (conditio sine qua non) не може приступити Чаши.
Да бисмо видели да ли је то баш заиста тако, да ли је смисао поста да буде припремна радња за причешћивање, прво ћемо се подсетити шта је то хришћански пост.
Хришћански пост представља средство којим се препорађа и обнавља цело наше биће. Он поседује две стране: телесну и духовну. Постећи телесно, тј. уздржавајући се од масне хране и јаких пића, ми стављамо тело на оно место које му припада. Показујемо да смо ми господари своје воље, јер је пост тај који нас ослобађа принуде природних нагона и страсти. Кроз уздржавање од омиљених јела, ми показујемо да нам је Господ дражи од свега, јер се свесно жртвујемо за Њега; а познато је из свакодневног живота да је човеку својствено да се жртвује за онога кога воли. И што је већа љубав, то је већа и жеља за жртвовањем себе.
Постећи, ми Богу дајемо на жртву саме себе.
Не постоји врлина коју ми можемо пружити Богу, а да је већ нисмо од Њега добили. Пост је једини оригинални акт којим Богу приносимо сами себе; приносимо део свога бића. Будући да пост значи не јести, а једући омогућавамо да живимо и функционишемо на земљи, значи да постом улазимо у зону ризика да не можемо да остварујемо своје животне функције, све до ризика од смрти од глади.
Но, и поред тога, ми радосно приносимо ту жртву, желећи да се вратимо у предпадовско стање. Јер, Адам сагрешивши јелом и непостећи, прекршујући заповест о посту, коју је Бог установио као мерило и показатељ опредељења да ли човек жели безусловну заједницу са својим Творцем и Даваоцем живота или је склон одбијању те заједнице, није положио испит, промашио је циљ свога постојања, а тај циљ је био заједница са Богом.
Постећи, ми као први Адам након пада, седимо пред вратима Раја, и својом исконском жељом за враћање у заједницу са Богом, плачући вапијемо: „Господе, Адам је одбио заједницу са Тобом. Ми, Господе, исти смо као он, прародитељ наш. Али, Господе, не одустајемо од жеље да Ти се вратимо. Адам, а преко њега и ми, сагрешисмо непостећи; сада, постећи желимо повратак под окриље Твоје!“
Из овога што смо изложили ни у назнакама се не види да је пост ad definitionem услов за причешћивање и да представља припрему за причешћивање.
Држећи се „теологије“ поста као припреме и услова за причешћивање, неки свештеници, не улазећи у то да ли постоје неке друге, важне, сметње приступању Чаши, одбијају вернике од сједињења са Господом, само зато што нису постили и у дане када Црквом није прописан пост. То одбијање иде дотле да свештенослужитељ, изговарајући литургијски позив: „Са страхом Божијим, вером и љубављу приступите“, и тиме испуњавајући обавезу да то учини и да се при том позиву окрене према народу, тада учини брзи круг својим телом око пете како би онемогућио да ико и помисли да сме приступити. Други пример је да свештенослужитељ, онога који се усудио да одговори на позив и приступи Чаши, грубо одбије као „дрзника“, строгим речима: „Шта хоћеш!? Јеси ли постио!? Не може!!!“ Тиме је такав свештенослужитељ (п)остао убеђен како је учинио велики подвиг чувања Светиње. Од кога је чува, зашто и да ли се на тај начин чува Светиња – то није важно.
Пост је Црквом установљена дисциплина, обавезна за све. Не постоје категорије људи или службе у Цркви за које обавеза поста важи, а за које не важи. Када је време Црквом заповеђеног поста, онда посте и лаици и свештеници, без изузетка.
Ако је пост припрема и услов за причешћивање, како то неки (нецрквено) прописују (иако за то немају потврду у учењу Цркве), зашто онда није прописан за све; зашто за некога важи, а за некога не важи? Има ли логике да је једну исту ствар Црква за некога прописала, а за другога није? Конкретно мислимо на свештенослужитеље.
Не постоји могућност да свештенослужитељ служи Литургију, а да се не причести. Зашто? Зато што не постоји Литургија на којој не постоји епиклеза тј. призивање силаска Св. Духа ради освећења хлеба и вина и претварања у дарове Тела и Крви Христових. А ти Дарови служе за учествовање на Вечери Господњој, а не за гледање, клањање или молитву пред њима.
Дакле, сваки пут када служи Литургију, свештенослужитељ се причешћује. А да ли сваки пут пости пре причешћивања? Не. Када би пропис Цркве био да је пост обавезна припрема за причешћивање, тада би и свештенослужитељ морао да пости увек пред служење Литургије. А не чини тако; и не треба да чини тако.
Свештенослужитељ пости онда када и други људи посте; ни више, ни мање од њих.
Оправдање тога да свештеник не мора да пости ван поста да би се причестио, а лаик мора, што се налази у реченици: „Ја сам свештеник, а ти ниси.“, пада у воду, јер по речима ауторитета и учитеља Цркве par excellence, Св. Јована Златоустог: „Постоје случајеви у којима се свештеник не разликује од лаика. То је на пример, када се причешћујемо страшним Тајнама. Ми их се сви подједнако удостојавамо: не као у Старом завету, где је једно јео свештеник, а друго народ и где није било дозвољено народу да учествује у ономе у чему је учествовао свештеник. Сада није тако, него се свима предлаже једно тело и једна чаша. (...) Прикиком савршавања страшних Тајни свештеник се моли за народ, а народ се моли за свештеника, зато што речи „Са духом твојим“ не значе друго, него управо то. И молитве благодарења су такође заједничке, зато што благодарење не приноси сам свештеник, него и сав народ. Добивши најпре одговор од народа, а затим сагласност да је достојно и праведно то што се врши, свештеник почиње благодарење.“
Савршилац било ког свештенослужења у Цркви није појединац – клирик, него пуноћа Цркве. Нема специјализованих појединачних носилаца служби у Цркви који су привилеговани да служе Евхаристију, него то чини свеукупно сабрање царско-свештеничког народа Божијег, предвођено свештенослужитељем.
Учествовати у Евхаристији значи учествовати у Христовој крсно-васкрсној жртви сада и овде и значи заједничарити са Њиме на свакој Литургији докле не дође. У Евхаристији се учествује сједињењем са Господом кроз причешћивање Телом и Крвљу, а тим сједињењем учествује се већ сада у икони будућег Царства Божијег чиме се отварају врата учествовања и у реалном Царству, када га Господ буде остварио својим Другим доласком.
Инсистирајући на томе да лаици (или како се нецрквено често називају: цивили, мирјани) морају да посте, и то строго, „на води“, пре приступања Чаши, а да сами тако не чине, свештенослужитељи потпадају под осуду Христову, изречену фарисејима, јер: „говоре а не творе, него везују бремена тешка и незгодна за ношење и товаре на плећа људска, а прстом својим неће да их помакну.“ (Мт. 23;3-4)
Посебан проблем је питање верника којих нема целе године (или огромним делом године) у Цркви, а онда, уредно испуњавајући „обавезу“ поста („на води“) долазе и, без икаквих проблема им се допушта приступање Причешћу. Такви људи, који месецима не живе црквеним животом, који не посте ни обавезне дане у недељном циклусу (среда, петак), не посте ни све дане вишедневних постова, са пуним правом приступају Чаши (а онда одлазе и опет их неће бити месецима), док се на плећа оних који целе године живе у Цркви, који посте све посне дане у години, натоварује бреме ванредног поста ако желе да се причесте (уз сав апсурд жељења и нежељења причешћивања, јер жеља да се сједињујемо са Христом треба да је стално стање нашег живота). Насупрот томе, у црквеном духу би било оним првим одредити додатну дисциплину пре причешћивања (да се науче дисциплини црквеног живота и лепоти црквеног поста), а овим другим без проблема (ако не постоје други разлози) омогућити приступање Чаши.
Заповедањем поста од седам дана („на води“) неминовно се улази у седмодневни временски циклус у којем се, логично, обухвата једна субота и једна недеља. Таквим режимом поста крше се канони Цркве, који изричито забрањују (строги) пост недељом и суботом (осим једне суботе у години, Велике суботе). (66. Правило светих апостола, а слична овом Правилу су још и: 51. и 53. светих апостола и 14. Правило Анкирског Сабора.)
Када би пост био conditio sine qua non за приступање Причешћу, онда би то подразумевало да се исто односи и на саму Литургију, будући да, поновимо то, Литургија јесте Вечера Господња, на коју нас сам Господ позива. То би значило да би се у том случају Литургија служила само у посту, или би се разликовала Литургија у време поста од оне ван поста, или би се ван поста изостављао литургијски позив: „Са страхом Божијим, вером и љубављу приступите“, што би то богослужење, које се не би смело називати Литургијом, потпуно обесмишљавало. Но, сведоци смо да таквих случајева нема, него да се увек служи једна иста Евхаристија, а то, последично, подразумева учешће у Вечери Господњој.
Никако не умањујући значај поста (као и свих других подвига), морамо се сетити да Св. Причешће није награда за то што смо били добри, што смо постили, што смо лепи, паметни и сл.
Не, Причешће је дар, а дар не подразумева његово заслуживање. Причешћивање јесте сједињење једних са другима и са Христом у заједницу Тела Његовог, и тако приношење Оцу. Тако сви постајемо једно (уп. Јн. 17;21-23).
Зато Св. Јован Златоусти позива: "...Ако се ко намучио постећи се, нека сада прими плату. Ако је ко од првога часа радио, нека данас прими праведни дуг (...ако је ко пропустио шести ... девети ... и стигао у једанаести час) ... нека се не плаши закашњења; јер овај дивни Господар прима последњег као и првог, одмара онога који је дошао у једанаести час, као и онога који је радио од првога часа. И последњег милује и првога двори; и ономе даје, и овоме дарује (... ) Стога, дакле, уђите сви у радост Господа свога; и први и други, плату примите; богати и убоги, једни с другим ликујте; уздржљивци и лењивци, дан поштујте; ви који сте постили и ви који нисте постили, веселите се данас! Трпеза је препуна, наслађујте се богато сви (=Причешћем - прим. аут.) (...)"
Шта је Господ Христос рекао Ученицима; шта је за живот вечни? Да ли је рекао: "Постите и то вам је на очишћење грехова."? Да ли је рекао: "Ко пости има живот вечни."? Или: "Када постите смрт моју објављујете и васкрсење моје исповедате."? Или: "Награда за пост је причешће."?
Не, рекао је:
"Примите, једите ово је тело моје које се за вас ломи на отпуштење грехова ...
Ово је Крв моја Новога завета која се за вас и за многе излива на отпуштење грехова ... Кад год једете овај Хлеб и Чашу ову пијете, смрт моју објављујете и васкрсење моје исповедате ...
Ко једе моје Тело и пије Крв моју:
-има живот вечни и ја ћу га васкрснути у последњи дан ...
-стоји у мени и ја у њему ...
-живеће вавек ... ".
Нико нема право да изврће речи Божије, да некоме ускраћује тек тако, због (не)упражњавања једног вида црквеног подвига, сједињење са Господом; сједињење на које га је сам Господ позвао!?
Свештенику треба да су увек на памети речи Господње у Јеванђељима записане:
• „Који једе моје тело и пије моју крв има живот вечни и ја ћу га васкрснути у последњи дан.“ (Јн.6;54.)
• „Који једе моје тело и пије моју крв у мени пребива и ја у њему.“ (Јн.6;56.)
• И кад јеђаху узе Исус хлеб и благословивши преломи га и даваше га ученицима и рече: Узмите, једите, ово је тело моје. И узе чашу и заблагодаривши даде им говорећи: Пијте из ње сви; јер ово је крв моја Новога завета која се пролива за многе ради отпуштења грехова. (Мт.26; 26-28),
и речи молитве које чита на Литургији:
,,Да ове свете Тајне буду онима који се причешћују на трезвеност душе, на отпуштење грехова, на заједницу Духа твога Светога, на испуњење Царства небескога, на смелост према теби, не на суд или на осуду." (Божанствена Литургија Светог Јована Златоустог)
И:
"Теби поверавамо сав живот свој и наду, човекољубиви Владико, и молимо Те, и призивамо, и преклињемо: удостој нас да се причестимо небеским Твојим и страшним Тајнама са ове свештене и духовне Трпезе, са чистом савешћу, на отпуштење грехова, на опроштај сагрешења, на заједницу Светога Духа, на наследство Царства небескога, на смелост према Теби, не на суд или на осуду". (Божанствена Литургија Светог Јована Златоустог)
Из свега изнесеног произлази да пост није припрема и услов за учествовање у Литургији, иако јесте врло важна помоћна дисциплина за наш црквени живот и за практиковање нашег врлинског хришћанског живљења.
Како би били до краја прецизни, рећи ћемо да ипак постоји само један пост који је услов и припрема за примање Причешћа и који се управо због тога и зове евхаристијски пост. То свакако није пост од седам дана „на води“ (или у ублаженој варијанти, три дана). Евхаристијски пост је тотални пост, потпуно изостављање било каквог узимања јела и пића од поноћи до причешћивања.
Ако пост није припрема за причешћивање, шта онда обухвата припрему за примање Причешћа?
Наша припрема за следећу Литургију, а тиме и за следеће сједињење са Господом кроз Вечеру Господњу почиње изласком са претходне Литургије. Заамвоном молитвом добијамо завршни благослов (а облагодаћени смо целом Литургијом) да из овог места и времена пројаве Царства Божијег, у миру изађемо у свет, да свуда око себе ширимо благослов који смо добили, да сведочимо наше хришћанско име и да почнемо да се спремамо за идућу Литургију, водећи рачуна како ћемо живети.
Да бисмо видели да ли је то баш заиста тако, да ли је смисао поста да буде припремна радња за причешћивање, прво ћемо се подсетити шта је то хришћански пост.
Хришћански пост представља средство којим се препорађа и обнавља цело наше биће. Он поседује две стране: телесну и духовну. Постећи телесно, тј. уздржавајући се од масне хране и јаких пића, ми стављамо тело на оно место које му припада. Показујемо да смо ми господари своје воље, јер је пост тај који нас ослобађа принуде природних нагона и страсти. Кроз уздржавање од омиљених јела, ми показујемо да нам је Господ дражи од свега, јер се свесно жртвујемо за Њега; а познато је из свакодневног живота да је човеку својствено да се жртвује за онога кога воли. И што је већа љубав, то је већа и жеља за жртвовањем себе.
Постећи, ми Богу дајемо на жртву саме себе.
Не постоји врлина коју ми можемо пружити Богу, а да је већ нисмо од Њега добили. Пост је једини оригинални акт којим Богу приносимо сами себе; приносимо део свога бића. Будући да пост значи не јести, а једући омогућавамо да живимо и функционишемо на земљи, значи да постом улазимо у зону ризика да не можемо да остварујемо своје животне функције, све до ризика од смрти од глади.
Но, и поред тога, ми радосно приносимо ту жртву, желећи да се вратимо у предпадовско стање. Јер, Адам сагрешивши јелом и непостећи, прекршујући заповест о посту, коју је Бог установио као мерило и показатељ опредељења да ли човек жели безусловну заједницу са својим Творцем и Даваоцем живота или је склон одбијању те заједнице, није положио испит, промашио је циљ свога постојања, а тај циљ је био заједница са Богом.
Постећи, ми као први Адам након пада, седимо пред вратима Раја, и својом исконском жељом за враћање у заједницу са Богом, плачући вапијемо: „Господе, Адам је одбио заједницу са Тобом. Ми, Господе, исти смо као он, прародитељ наш. Али, Господе, не одустајемо од жеље да Ти се вратимо. Адам, а преко њега и ми, сагрешисмо непостећи; сада, постећи желимо повратак под окриље Твоје!“
Из овога што смо изложили ни у назнакама се не види да је пост ad definitionem услов за причешћивање и да представља припрему за причешћивање.
Држећи се „теологије“ поста као припреме и услова за причешћивање, неки свештеници, не улазећи у то да ли постоје неке друге, важне, сметње приступању Чаши, одбијају вернике од сједињења са Господом, само зато што нису постили и у дане када Црквом није прописан пост. То одбијање иде дотле да свештенослужитељ, изговарајући литургијски позив: „Са страхом Божијим, вером и љубављу приступите“, и тиме испуњавајући обавезу да то учини и да се при том позиву окрене према народу, тада учини брзи круг својим телом око пете како би онемогућио да ико и помисли да сме приступити. Други пример је да свештенослужитељ, онога који се усудио да одговори на позив и приступи Чаши, грубо одбије као „дрзника“, строгим речима: „Шта хоћеш!? Јеси ли постио!? Не може!!!“ Тиме је такав свештенослужитељ (п)остао убеђен како је учинио велики подвиг чувања Светиње. Од кога је чува, зашто и да ли се на тај начин чува Светиња – то није важно.
Пост је Црквом установљена дисциплина, обавезна за све. Не постоје категорије људи или службе у Цркви за које обавеза поста важи, а за које не важи. Када је време Црквом заповеђеног поста, онда посте и лаици и свештеници, без изузетка.
Ако је пост припрема и услов за причешћивање, како то неки (нецрквено) прописују (иако за то немају потврду у учењу Цркве), зашто онда није прописан за све; зашто за некога важи, а за некога не важи? Има ли логике да је једну исту ствар Црква за некога прописала, а за другога није? Конкретно мислимо на свештенослужитеље.
Не постоји могућност да свештенослужитељ служи Литургију, а да се не причести. Зашто? Зато што не постоји Литургија на којој не постоји епиклеза тј. призивање силаска Св. Духа ради освећења хлеба и вина и претварања у дарове Тела и Крви Христових. А ти Дарови служе за учествовање на Вечери Господњој, а не за гледање, клањање или молитву пред њима.
Дакле, сваки пут када служи Литургију, свештенослужитељ се причешћује. А да ли сваки пут пости пре причешћивања? Не. Када би пропис Цркве био да је пост обавезна припрема за причешћивање, тада би и свештенослужитељ морао да пости увек пред служење Литургије. А не чини тако; и не треба да чини тако.
Свештенослужитељ пости онда када и други људи посте; ни више, ни мање од њих.
Оправдање тога да свештеник не мора да пости ван поста да би се причестио, а лаик мора, што се налази у реченици: „Ја сам свештеник, а ти ниси.“, пада у воду, јер по речима ауторитета и учитеља Цркве par excellence, Св. Јована Златоустог: „Постоје случајеви у којима се свештеник не разликује од лаика. То је на пример, када се причешћујемо страшним Тајнама. Ми их се сви подједнако удостојавамо: не као у Старом завету, где је једно јео свештеник, а друго народ и где није било дозвољено народу да учествује у ономе у чему је учествовао свештеник. Сада није тако, него се свима предлаже једно тело и једна чаша. (...) Прикиком савршавања страшних Тајни свештеник се моли за народ, а народ се моли за свештеника, зато што речи „Са духом твојим“ не значе друго, него управо то. И молитве благодарења су такође заједничке, зато што благодарење не приноси сам свештеник, него и сав народ. Добивши најпре одговор од народа, а затим сагласност да је достојно и праведно то што се врши, свештеник почиње благодарење.“
Савршилац било ког свештенослужења у Цркви није појединац – клирик, него пуноћа Цркве. Нема специјализованих појединачних носилаца служби у Цркви који су привилеговани да служе Евхаристију, него то чини свеукупно сабрање царско-свештеничког народа Божијег, предвођено свештенослужитељем.
Учествовати у Евхаристији значи учествовати у Христовој крсно-васкрсној жртви сада и овде и значи заједничарити са Њиме на свакој Литургији докле не дође. У Евхаристији се учествује сједињењем са Господом кроз причешћивање Телом и Крвљу, а тим сједињењем учествује се већ сада у икони будућег Царства Божијег чиме се отварају врата учествовања и у реалном Царству, када га Господ буде остварио својим Другим доласком.
Инсистирајући на томе да лаици (или како се нецрквено често називају: цивили, мирјани) морају да посте, и то строго, „на води“, пре приступања Чаши, а да сами тако не чине, свештенослужитељи потпадају под осуду Христову, изречену фарисејима, јер: „говоре а не творе, него везују бремена тешка и незгодна за ношење и товаре на плећа људска, а прстом својим неће да их помакну.“ (Мт. 23;3-4)
Посебан проблем је питање верника којих нема целе године (или огромним делом године) у Цркви, а онда, уредно испуњавајући „обавезу“ поста („на води“) долазе и, без икаквих проблема им се допушта приступање Причешћу. Такви људи, који месецима не живе црквеним животом, који не посте ни обавезне дане у недељном циклусу (среда, петак), не посте ни све дане вишедневних постова, са пуним правом приступају Чаши (а онда одлазе и опет их неће бити месецима), док се на плећа оних који целе године живе у Цркви, који посте све посне дане у години, натоварује бреме ванредног поста ако желе да се причесте (уз сав апсурд жељења и нежељења причешћивања, јер жеља да се сједињујемо са Христом треба да је стално стање нашег живота). Насупрот томе, у црквеном духу би било оним првим одредити додатну дисциплину пре причешћивања (да се науче дисциплини црквеног живота и лепоти црквеног поста), а овим другим без проблема (ако не постоје други разлози) омогућити приступање Чаши.
Заповедањем поста од седам дана („на води“) неминовно се улази у седмодневни временски циклус у којем се, логично, обухвата једна субота и једна недеља. Таквим режимом поста крше се канони Цркве, који изричито забрањују (строги) пост недељом и суботом (осим једне суботе у години, Велике суботе). (66. Правило светих апостола, а слична овом Правилу су још и: 51. и 53. светих апостола и 14. Правило Анкирског Сабора.)
Када би пост био conditio sine qua non за приступање Причешћу, онда би то подразумевало да се исто односи и на саму Литургију, будући да, поновимо то, Литургија јесте Вечера Господња, на коју нас сам Господ позива. То би значило да би се у том случају Литургија служила само у посту, или би се разликовала Литургија у време поста од оне ван поста, или би се ван поста изостављао литургијски позив: „Са страхом Божијим, вером и љубављу приступите“, што би то богослужење, које се не би смело називати Литургијом, потпуно обесмишљавало. Но, сведоци смо да таквих случајева нема, него да се увек служи једна иста Евхаристија, а то, последично, подразумева учешће у Вечери Господњој.
Никако не умањујући значај поста (као и свих других подвига), морамо се сетити да Св. Причешће није награда за то што смо били добри, што смо постили, што смо лепи, паметни и сл.
Не, Причешће је дар, а дар не подразумева његово заслуживање. Причешћивање јесте сједињење једних са другима и са Христом у заједницу Тела Његовог, и тако приношење Оцу. Тако сви постајемо једно (уп. Јн. 17;21-23).
Зато Св. Јован Златоусти позива: "...Ако се ко намучио постећи се, нека сада прими плату. Ако је ко од првога часа радио, нека данас прими праведни дуг (...ако је ко пропустио шести ... девети ... и стигао у једанаести час) ... нека се не плаши закашњења; јер овај дивни Господар прима последњег као и првог, одмара онога који је дошао у једанаести час, као и онога који је радио од првога часа. И последњег милује и првога двори; и ономе даје, и овоме дарује (... ) Стога, дакле, уђите сви у радост Господа свога; и први и други, плату примите; богати и убоги, једни с другим ликујте; уздржљивци и лењивци, дан поштујте; ви који сте постили и ви који нисте постили, веселите се данас! Трпеза је препуна, наслађујте се богато сви (=Причешћем - прим. аут.) (...)"
Шта је Господ Христос рекао Ученицима; шта је за живот вечни? Да ли је рекао: "Постите и то вам је на очишћење грехова."? Да ли је рекао: "Ко пости има живот вечни."? Или: "Када постите смрт моју објављујете и васкрсење моје исповедате."? Или: "Награда за пост је причешће."?
Не, рекао је:
"Примите, једите ово је тело моје које се за вас ломи на отпуштење грехова ...
Ово је Крв моја Новога завета која се за вас и за многе излива на отпуштење грехова ... Кад год једете овај Хлеб и Чашу ову пијете, смрт моју објављујете и васкрсење моје исповедате ...
Ко једе моје Тело и пије Крв моју:
-има живот вечни и ја ћу га васкрснути у последњи дан ...
-стоји у мени и ја у њему ...
-живеће вавек ... ".
Нико нема право да изврће речи Божије, да некоме ускраћује тек тако, због (не)упражњавања једног вида црквеног подвига, сједињење са Господом; сједињење на које га је сам Господ позвао!?
Свештенику треба да су увек на памети речи Господње у Јеванђељима записане:
• „Који једе моје тело и пије моју крв има живот вечни и ја ћу га васкрснути у последњи дан.“ (Јн.6;54.)
• „Који једе моје тело и пије моју крв у мени пребива и ја у њему.“ (Јн.6;56.)
• И кад јеђаху узе Исус хлеб и благословивши преломи га и даваше га ученицима и рече: Узмите, једите, ово је тело моје. И узе чашу и заблагодаривши даде им говорећи: Пијте из ње сви; јер ово је крв моја Новога завета која се пролива за многе ради отпуштења грехова. (Мт.26; 26-28),
и речи молитве које чита на Литургији:
,,Да ове свете Тајне буду онима који се причешћују на трезвеност душе, на отпуштење грехова, на заједницу Духа твога Светога, на испуњење Царства небескога, на смелост према теби, не на суд или на осуду." (Божанствена Литургија Светог Јована Златоустог)
И:
"Теби поверавамо сав живот свој и наду, човекољубиви Владико, и молимо Те, и призивамо, и преклињемо: удостој нас да се причестимо небеским Твојим и страшним Тајнама са ове свештене и духовне Трпезе, са чистом савешћу, на отпуштење грехова, на опроштај сагрешења, на заједницу Светога Духа, на наследство Царства небескога, на смелост према Теби, не на суд или на осуду". (Божанствена Литургија Светог Јована Златоустог)
Из свега изнесеног произлази да пост није припрема и услов за учествовање у Литургији, иако јесте врло важна помоћна дисциплина за наш црквени живот и за практиковање нашег врлинског хришћанског живљења.
Како би били до краја прецизни, рећи ћемо да ипак постоји само један пост који је услов и припрема за примање Причешћа и који се управо због тога и зове евхаристијски пост. То свакако није пост од седам дана „на води“ (или у ублаженој варијанти, три дана). Евхаристијски пост је тотални пост, потпуно изостављање било каквог узимања јела и пића од поноћи до причешћивања.
Ако пост није припрема за причешћивање, шта онда обухвата припрему за примање Причешћа?
Наша припрема за следећу Литургију, а тиме и за следеће сједињење са Господом кроз Вечеру Господњу почиње изласком са претходне Литургије. Заамвоном молитвом добијамо завршни благослов (а облагодаћени смо целом Литургијом) да из овог места и времена пројаве Царства Божијег, у миру изађемо у свет, да свуда око себе ширимо благослов који смо добили, да сведочимо наше хришћанско име и да почнемо да се спремамо за идућу Литургију, водећи рачуна како ћемо живети.